Незнаним јунацима…и јунакињама


Илустрација: Горан Горски

„Ни броја им се не зна…“ И заиста је тако. Не можемо ни да претпоставимо колико је оних који су, кроз сву нашу историју, јуначки бранили своје најближе, а и друге ближње страдалнике из нашег, па и из других народа.

Будући увек на ветрометини или источних или западних ветрова пошасти (са додатним варијацијама на исту тему), српски народ је често био, у већој или мањој мери, принуђен на сурову борбу за опстанак. Понекад је својим унутрашњим поделама и неслогом и сам знатно доприносио невољама и спољњим опасностима, слабећи ткиво сопствене отпорности вековним непријатељима, и видљивим и невидљивим…

Иако их не знамо појединачно, по имену, незнане јунаке знамо срцем, а само то знање је достојно човека, ма колико откуцаји њихових срца у нама били слаби и тихи… Негде у дубинама сопственог бића осећамо њихово присуство, и њихову „прозивку“ кад год скренемо с пута којим су они ишли…По траговима које су оставили у нашим душама знамо јесмо ли их достојни, или не…

О чувеном Боју на Косову из 1389.године има мало историјски веродостојних података (мада се о њему, чини се, „све зна“). Претпоставља се, углавном, и најчешће, да је у самој борби учествовало око 30 000 Срба и скоро трипут више Турака, не узимајући у обзир оне који су били подршка (логистика) војним снагама зараћених страна. Па и од тог броја витезова и ратника христољубиве Лазареве војске на прсте се могу набројати они чија се имена знају и за које се може поуздано рећи да су у Боју учествовали. Имена огромне већине преосталих јунака остала су нам непозната, иако наслућујемо величину њиховог јунаштва и жртве. По неким проценама историчара који су се том темом подробније бавили (јер то могу бити само слободне процене, дакле претпоставке), скоро трећина српских ратника је страдало, а колико их је било лакше или теже рањено заиста се не може знати, осим да је њихов број, вероватно, био знатно већи. Стога није чудно што се сматра да је у тој бици,( која се у много чему по свом исходу може сматрати нашом победом), видно осакаћено српско биолошко биће, јер нису страдали само витезови и професионални војници, већ и припадници „обичног“ народа.

Сличних примера у нашој средњовековној историји има много и овом приликом изражавамо своју дубоку захвалност и дивљење према свима који су пострадали као јунаци, нама незнани…

И у каснијим периодима наше историје, у сваком нараштају, било је незнаних јунака и јунакиња који су се жртвовали за своје ближње, а преко њих и за нас, на различите начине, у бунама или у периодима привидног мира. У вековима ропства под Отоманском царевином многи припадници нашег народа тешко су страдали сведочећи верност нашој Православној вери и Мученичкој Цркви…Њихов заједнички допринос очувању народног бића и сећања на сопствену државу, који су били основ за обнављање државности у новијој историји српског народа, је заиста немерљив…

У временима нереда и анархије који су нарочито пратили раздобља аустро-турских ратова, а који су углавном вођени на територијама на којима су живели Срби (!), као и у периоду Првог и Другог устанка, забележена је необична појава – „збег-раја“, како су ту појаву називали турски извори. У потрази за сигурнијим склоништем пред непрестаном турском осветом, народ је бежао дубоко у шуме и ту живео једним сасвим изузетним животом, препуним свакојаких подвига и масовног јунаштва. Изгладнели, једући храну без соли, ако би је и било, понекад су проводили дуге периоде године у слабим, импровизованим склоништима, штитећи се од хладноће, влаге и снега. На крају би млели чокове од кукуруза и од те смеше месили „хлеб“ и јели га, покушавајући да заварају глад. Многи, нама данас незнани а којих се овом приликом сећамо, нису успевали да све то преживе, посебно жене, деца и старци…Већину збегова, нарочито оне ближе друмовима, штитили су сами житељи у сарадњи са хајдучким дружинама. Тиме се јунаштво многих незнаних јунака (хајдука) подизало на виши ниво – од осветничког ( где је борба била израз пркоса сили и неправди) ка одбрамбеном (кроз жртвовање за одбрану голоруког народа)…

За период Великог рата слободно можемо рећи да је скоро цео наш народ постао грандиозни незнани јунак. Наравно, из тог херојског времена познати су нам многи мученици и страдалници, јунаци и јунакиње, али је, упркос томе, много оних чија су нам имена остала непозната. Слично је и са онима који су страдали у Другом светском рату, пре свега по логорима и казаматима злочиначких режима, као и онима страдалим после њега. О онима који су мученички страдали и од фашиста и од антифашиста (!) ускоро ћемо писати опширније…

Свако време, па и ово наше, пуно је незнаних (и знаних) јунака и јунакиња, чему смо сви сведоци, па и њима, наравно, искрено благодаримо на љубави и пожртвовању…Њихов духовни подвиг страдања за друге без тражења и очекивања људских почасти, заиста је за дивљење, посебно у ове наше дане, када се за те почасти готово сви вратоломно боримо губећи душе своје и расипајући их у прах и пепео.

Све наше дивне јунаке, и знане и незнане, родиле су и васпитале да такви буду, нама углавном непознате свете мајке српске, и оне „племенитијег“ рода, као и оне из простог народа. Њихова јуначка деца тежила су томе да бар постану вредна порађајних мука својих светих мајки, а то је нешто што нама готово никада не пада на памет. Овога пута (а желели бисмо увек) изражавамо им дивљење и захвалност на жртви и љубави, поготово што знамо да сваки њихов уздах и свака суза има свој одјек на Небу …

Аутор слике и текста је Горан Горски (11. 1. 1956 — 11. 5. 2021.). Текст у спомен на Горана и његов неуморан рад на илустрацијама српске историје.
Сва права су задржана. Неовлашћено коришћење је кажњиво. Текст и слика објављени уз дозволу.


Напиши коментар