Вашингтон се враћа на Балкан да сузбије српски фактор


Изгледа да се Вашингтон пробудио и да драматично мења политику у овом региону – да ће постати још арогантнији, оштрији и антисрпскије оријентисан

У Београд стиже нови амерички амбасадор – Кристофер Хил, каријерни дипломата који је добро упознат са локалним приликама. А место специјалног председничког изасланика за Балкан већ је заузео Габријел Ескобар који је још интригантнија и опаснија особа.

Изгледа да се Вашингтон пробудио и да драматично мења политику у том региону – да ће постати још арогантнији, оштрији и антисрпскије оријентисан.

Џо Бајден, као да га је био заборавио, није Балкан ни поменуо у говору у Генералној скупштини УН.

Раније је у Стејт департману за Балкан био задужен Метју Палмер, који се ничим није истицао. Своје активности (или неактивност) није координисао са личним представником Доналда Трампа у региону Ричардом Гренелом. А заједно су игнорисали постојање специјалног представника ЕУ за Балкан Мирослава Лајчака.

Поступци амбасадора Ентонија Годфрија, који напушта Србију, тешко се могу назвати професионалним. Редовно је давао непримерене изјаве о земљи домаћину, као и о Србима и Русима.

Пре Београда радио је у амбасади у Москви и тешко је трауматизован тим искуством, па је уверавао Србе да је Русија агресивна држава, а да се са Русима не може имати посла.

Под Годфријем, као и у време његовог претходника Кајла Скота, у помпезној згради амбасаде у Улици кнеза Александра Карађорђевића, на америчке државне празнике одржаване су велике журке, а маринци су скандирали понешто увредљиво на рачун Срба и лично за председника Александра Вучића.

Сада долази до промене америчке политике на Балкану. Постоје сви разлози да се верује да Бајденова администрација нагло активира своју политику у региону. Барем је српска премијерка Ана Брнабић убеђена у то и буквално зрачи оптимизмом.

Она се недавно у Њујорку, на маргинама заседања Генералне скупштине УН, састала са заменицом државног секретара Викторијом Нуланд, која ју је обавестила да се у Вашингтону коначно формира својеврсна „експертска група за западни Балкан“.

Брнабић је отада почела да говори да Сједињене Државе треба да играју важнију улогу у региону него раније (читај: под Трампом). Такође: да активно критикује Европску унију која „није у стању“ да реши косовски проблем (читај: Американци ће успети).

Заиста, у Београду постоји група политичара који се оријентишу према Сједињеним Државама, сматрајући да су правци приближавања и Русије и ЕУ бескорисни. Они су сигурни да Вашингтон има неку врсту механизама за утицање на Косово. А заблуда је да неко може утицати на Албанце.

Сада су Сједињене Државе организовале ваздушне мостове Кабул-Приштина и Кабул-Тирана и тамо масовно доводе авганистанске избеглице. У основи, то је потврда њиховог утицаја. Али, истовремено веровање да Американци могу да натерају становнике Косова да учине нешто добро за Србе – више се заснива на тужном искуству Европске уније и њених „мисионара“.

То је наивна контралогика: ако Европљани нису успели и неће ни успети, онда ће то Американцима поћи за руком.

Нуланд је, у принципу, склона формирању „експертских група“. Где год стигне, она их ствара, привлачећи америчку академску заједницу у складу са својим врло специфичним размишљањем. То је њен стил рада. Међутим, засад нема наде да ће те стручне групе дати било какав резултат.

А фигуре Хила и Ескобара толико нису стандардне да су згодне за разумевање како и у ком правцу се може активирати америчка политика на Балкану.

Почнимо са Ескобаром, веома екстравагантним човеком. Он је између 1998. и 2001. године обавио три мисије у земљама бивше Југославије. Био је на челу Канцеларије високог представника у Бањалуци (БиХ), био је шеф тамошњег огранка америчке амбасаде, заменик шефа Групе за дипломатску везу у Подгорици (Црна Гора) и шеф политичког одељења Амбасаде САД у Београду одмах по обнављању дипломатских односа између Србије и Сједињених Држава 2001. године. Потом је неко време напустио Балкан, радио у Ираку, Боливији и Пакистану, али се вратио у Србију као заменик амбасадора.

Занимљива епизода догодила се током његовог рада у Црној Гори. Дана 31. маја 2000, са више хитаца из аутоматског оружја са пригушивачем био је убијен Горан Жугић, саветник Мила Ђукановића за питања безбедности. Након неког времена, новинари су дошли до снимка телефонског разговора између шефа америчке канцеларије у Дубровнику, Хрватска, Шона Бернса и Ескобара, који је тада радио у Подгорици.

Разговарали су буквално пола сата након Жугићевог убиства. Ескобар је реферисао Бернсу о „професионално обављеном задатку пре двадесет минута“.

Бернс је на то посаветовао Ескобару да се до даљег суздржава од посета Црној Гори.

Постоје разлози да се верује да је крајем деведесетих и почетком 2000-их управо Ескобар био главни диригент америчке политике на Балкану, укључујући свргавање Слободана Милошевића, али да је остао у сенци, заузимајући техничке или друге положаје који обично нису толико дипломатски колико су обавештајни.

Неки аналитичари сматрају да Ескобаров приоритет неће бити само питање Косова, већ и очување евроатлантског курса Црне Горе.

Такође, да ће покушати да реши „босански проблем“ појачавањем притиска на Републику Српску како би је спречио да напусти БиХ која је одавно у агонији.

У Вашингтону се верује да су босански Срби криви за то што архикомпликовани државни систем у Босни не функционише. За Ескобара, који је службовао у Бањалуци, то је и ствар личног престижа.

Нови амбасадор САД у Србији Кристофер Хил има 69 година. Бајден га је извукао из пензије.

У његовом случају се не ради о „приватном именовању“ када, по старој америчкој традицији, пријатељи председника САД, или спонзори његове изборне кампање, напречац постају амбасадори. Хил је само професионални и веома искусан дипломата.

Формално, он се сматра специјалистом за Далеки исток, посебно за Кореју. Али, Хил је крајем деведесетих одиграо једну од кључних улога у америчкој политици на Балкану.

У периоду 1996-1999 био је амбасадор у Македонији, а 1998-1999 и специјални изасланик за Косово.

Он је припремио терен за америчко бомбардовање Југославије и увођење трупа у Македонију, а био је и веза са милитантима из Ослободилачке војске Косова.

Хил је такође био заменик Ричарда Холбрука током дејтонских преговора о Босни.

Он није баш „јастреб“ са класичним перјем, али његове идеје о Балкану, а посебно о Србији и Србима су прилично специфичне и у потпуној су корелацији са Бајденовом србофобијом.

У Београду експерти Хилово именовање називају „очигледним злом“, будући да је такав амбасадор идеалан за убеђивање Србије да призна независност Косова.

Хил ће то сматрати својим примарним задатком.

Време затишја, а поготово „меденог месеца“ са САД, за Србију је несумњиво завршено.

Бајден је склон давању широких овлашћења, а за кључне спољнополитичке послове бира личности које најбоље одражавају његово поимање односа у свету.

Један од његових мотива је да – као и у случају Украјине – од традиционалних дипломатских и преговарачких позиција удаљи Европску унију.

Чиниће то ширењем „дипломатске агресије“, односно – активног мешања у политику малих земаља.

Балкан је компликовано клупко противречности где проблеме није могуће решавати један за другим већ – у пакетима. А такво решавање на Балкану тражи и „мере из прошлости“: одржавање мултилатералних конференција, дугих преговора и усаглашавања позиција.

А не јурише са исуканим сабљама, са испостављањем захтева да се ствари решавају на брзину „по правилима“ (која се скроје у Вашингтону).

Аутор Јевгениј Крутиков
Извор: Нови Стандард


Напиши коментар