Михаило Меденица: Србине, знаш да ти је лоше али трпиш јер може и горе?


Михаило Меденица

Од кукавичје тишине више презирем кукавичју реч. Оно кад чујем: „Биће како је суђено, ништа не зависи од мене једнога…“ Па, од кога зависи, Србине мој?!

Ако чекаш суђено не надај се ничему јер пристао си на окове, оптужбу, пресуду…

Које ти добро припада ако си свикао да лоше зовеш домом?

Ако ти гори кров а ти залегнеш на под и мислиш неће, сигуран си, добро ти је, досадиће се огњу, умориће се, и овако ништа не зависи од тебе једнога…

А, од кога зависи, Србине мој?!

Од Господа?!

Па, како да те чује ако не проговориш, како да те види ако се не усправиш, како да ти помогне ако знаш да ти је лоше али трпиш јер може и горе?

Не може горе, само ми можемо бити гори…

Није зло време већ се зло у нама раскомотило…

Не можеш веровати у Бога а неверовати у себе…

Господ ти је већ дао слободу, сам си изабрао и ланце и тамницу сопствене тишине!

Окови су тешки онолико колико не желиш да их покидаш, а у тамници је мрака онолико колико страхујеш да отвориш очи.

Не презире те тамничар што си у ланцима већ што не презиреш ланце…

Ниси ваљан само ако никоме не чиниш зло, напротив, најгори си ако за себе не учиниш никаквог добра, а нема ти већег добра него устати, проговорити, прогледати…

Не клечиш пред Богом а клечиш пред собом, понизни слуго својега дома!

Ништа не зависи од тебе једнога а стојиш пред распећем загледан у једнога…

Једнога пострадалог да ни за кога распеће не буде казна, но благослов!

Нису планине тескобе, нит запреке на путу, већ достижни врхови, видици…

Пред тобом су да се попнеш на њих а не да са страхом гледаш у висине.

Врхови су у теби, мој Србине!

Чекаш да буде како је суђено…робијаш ли живот или га живиш..?
Ништа не зависи од тебе једнога, је ли?

Питај мора јесу ли од капи настала?

Питај шуму јел од семена постала?

Питај дане хоће ли те сачекати да од копрене сплетеш кичму?

Устај, бре, Србине!

Све од тебе једнога зависи!

Неће други проговорити твојим гласом, прогледати твојим видом, закорачити твојим стопама…

Мрак и тишину у које смо се сакрили ко бедне хијене- потомцима нећемо оставити као збег већ као дом!

Желиш ли то, мој Србине?!

Ни по јада што ће нас се стидети већ неће имати због чега собом да се поносе.

Не остављамо им ни праг ни гроб, но бусију да чекају у заседи ако се где човек у њима разбуди.

Све од тебе једног зависи, Србине мој, јер један се бори за стотину бољих који ће за њим доћи!

Ваљамо онолико колико им одговора оставимо…

Устај, Србине, нек си и у ланцима, поћи ће и они за тобом ако закорачи, и железо је жељно слободе.

Не презире те тамничар што си у оковима, но што окове не презиреш…

На ноге, Србине, више не корачаш за себе већ првим корацима потомака својих!

Извор: Два у један


Напиши коментар