Сто педест година Призренске богословије


„Захваљујући Богословији, у свим већим насељима у Старој Србији биле су отваране основне школе а школовани свештеници су Србе крштавали, венчавали и утицали на то да народ остане у православној вери“,

истакла је Александра Новаков

Оснивање и почетак рада Призренске богословије најважнији је догађај у српској духовној, просветној и културној историји Старе Србије у 19. веку – истакла је историчарка др Александра Новаков на трибини у Матици српској, посвећеној обележавању 150 година од оснивања Призренске богословије.

На свечаности су говорили Драган Станић, председник Матице српске и протојереј Дејан Крстић, професор Призренске богословије у Нишу.

– Међу Србима се осећала потреба за школованим учитељима и свештеницима јер је међу становништвом било много неписмених и полуписмених. Српским државним интересима била је потребна таква школа за очување свог народа од исламизације, грчког уплитања, амбиција Бугарске егзархије, као и римокатоличког утицаја. Прва српска институција у Османском царству, основана након укидања Пећке патријаршије (1766), убрзо по оснивању, постала је средиште просветног и црквеног живота, а њени ђаци, потоњи учитељи и свештеници, кренули су у велику мисију обнове просвете и цркве. Захваљујући Богословији, у свим већим насељима у Старој Србији биле су отваране основне школе а школовани свештеници су Србе крштавали, венчавали и утицали на то да народ остане у православној вери – истакла је Александра Новаков.

Према њеним речима, у то време Призрен је био престоница Косовског вилајета, с валијом Сафет-пашом на челу. Он је био толерантнији према хришћанима, а иначе познат као покретач турско-српског листа Призрен. Призренац и велики добротвор Сима Андрејевић Игуманов, као руски поданик, био је власник школе према коме су османске власти имале респекта јер је у граду био руски конзулат са конзулом Иваном Степановичем Јастребовим, кога је Јован Ристић назвао „анђео хранилац српски”.

– Православна српска богословија у Призрену почела је са радом 30. октобра 1871. Све до почетка устанка у Херцеговини, 1875. године, Богословија је, што се безбедносне ситуације тиче, могла нормално да обавља своју делатност. За време Велике источне кризе (1875-1878) политичка ситуација у Призрену била је изузетно тешка, везе са Србијом биле су скоро сасвим прекинуте и Богословији су претиле многе опасности. Радила је и у таквим условима и опстала, и са једним наставником Ђорђем Камперелићем 1880. године – додала је др Новаков.

Власник школе Сима Андрејевић Игуманов тестаментом је 10. новембра 1880. године у Београду све своје покретно и непокретно имање завештао издржавању Призренске богословије и школовању српске омладине из Старе Србије. Тим тестаментом је заправо основана Задужбина С. А. И., која је након његове смрти заживела (1882). Све до ослобођења 1912. године Богословију је финансирала Краљевина Србија. Велика заслуга Симе Игуманова и његовог фонда била је и у томе што је Министарство иностраних дела Краљевине Србије узело за себе назив „Туторство фонда Симе Игуманова”, и то име било је заклон просветног рада Србије у Старој Србији и Македонији, истакнуто је на предавању.

Сима Андрејевић Игуманов – Добротвор који је задужио српство, 1. део
Сима Андрејевић Игуманов – Добротвор који је задужио српство, 2. део

– Руски конзулати, од генералног конзулата у Београду преко конзулата у Дубровнику, Скадру, Призрену, до Посланства у Цариграду, били су од велике помоћи приликом слања новца за издржавање Богословије. Руски конзул Јастребов је у финансијским кризама често позајмљивао новац школи и говорио да је његова лична благајна на услузи и Богословији и наставницима. Библиотека Богословије, настала пре свега од поклона дародаваца (како личности тако и институција), од скромних материјалних издвајања управе школе, израсла је у најбогатију српску библиотеку у Османском царству – нагласила је Александра Новаков.

Током 1905. године, како додаје, професорски савет Богословије је одлучио да се набаве нове књиге и да куповину у Београду, Загребу, Новом Саду и Сремским Карловцима обави суплент Григорије Божовић, познати књижевник. Григорије је наишао на добар пријем и том приликом Богословија је добила велики број књига и на дар од Српске краљевске академије и многих познатих личности попут Стојана Новаковића, Илариона Руварца, Љубомира Ковачевића… У Матици српској се сусрео са председником Антонијем Хаџићем који је дао налог да се богословији поклони све што Матица има на лагеру. Председник Хаџић је наложио да се узме адреса Богословије и да се редовно шаљу сва издања Матице српске. Пред Први светски рат библиотека је бројала око 8.000 дела, у око 13.000 свезака.

Истакнуто је да од оснивања Богословије није било ниједног примера групног исламизовања, а често су спречавана и појединачна. Од католичке пропаганде, као и од Бугарске егзархије, која је насртала на српску народност.

– Богословија је бранила српски живаљ на различите начине, али увек пажљиво и разумно. Циљ управе Богословије и српске државе, када је реч о школовању омладине, није било само стицање знања, него свеобухватно образовање ученика, изградња духа и националне свести. Од испуњења тог циља посредно је зависила судбина српског народа у Османском царству. Српском народу у Османском царству Богословија је била утеха и штит, понекад духовно стециште као замена за непостојећу српску Патријаршију, а понекад склониште и бункер попут каквог српског, призренског конзулата, који такође није постојао. Искра која је засијала у Призрену 1871. донела је светлост 41 годину касније, 1912. године, када је Призрен, након 457 година, ослобођен – рекла је Александра Новаков.

Извор: Нови Стандард


Напиши коментар